U nastavku pogledajte kako je Franz Smoković u pratnji kćerke Eveline kupio u Trstu pulsko brodogradilište.
Ovaj je video dio programa “Stoljeće europskog antifašizma. Istra između lokalnog i globalnog” u organizaciji Istarskog povijesnog društva – Società Storica Istriana. Autori snimke su Igor Jovanović, prof. i Igor Šaponja, prof.
– Onda je bilo tako… ’45. ja sam išla u Rijeku u školi, talijansku, jer nisam znala hrvatski, i to su naše škole sve išle u Rijeku, tu nije bilo ništa, i kad sam se vratila, za ferje, i onda moj tata kaže… a ja sam imala dečka koji je išao u Italiju, ’45. on je išao ća, ’47. je išao ća, a ja sam došla da bi se pozdravili, jer on je htio da ja isto idem tamo, ali ja ipak nisam htjela pustiti familiju, malena sam bila i vezana sam za familiju, pa da ideš na incerto, ne znaš di ćeš ići, dobro da sam imala taj mozak kako treba, i stvarno nisam išla i smo se pozdravili.
Pića, andiamo comprare cantiera!
I sada je trebalo kupiti Uljanik, jer Uljanik mora raditi. E sada kako napraviti, šta, i koga su
uzeli, jer moj tata je bio jedan čovjek poznat po poštenju. Po poštenju. Oni su znali da Franz Smoković neće ih nikada… mi smo mogli. I su mu rekli uzmi svoju kćer da nisi sumnjiv, da ako te netko prati ti pratiš malu u Rijeku, u Trstu… i mi smo tako išli, on je imao 4 i po milijuna lira u valigetti, i ta valigetta sam ja nosila, kao djete, e to je istina, to nije za smijat, ali ja nisam, nisam smatrala to kao pericolo, mlada sam bila, šta sam ja znala.
A on kaže „Pića, andiamo comprare cantiera!“ I lijepo išli, i ovi su išli tamo, i su ga čekali i je platio sve i mi se vratili… ne, ja sam ostala, on se vratio sam. On se vratio sam. A ja sam ostala jer je moj dečko bio u Monfalcone. I tako smo se mi viđali jedno 15 dana. A onda sam išla u Kopar kod moje tete, pošto je ona tamo živjela. I tako je moj tata donio papire, nije više novaca, jer je novac ostao u Italiji, papire da je cantiere kupljen i da je Hrvat, Beograd.
A to su kupili njih tri, on, Zacchigna, koji je stanovao tu, i… mi-mi-mi, Miljan, Milić, Ne znam, još jedan čovjek. Uglavnom, moj tata kao sekretar partije, taj Zacchigna je bio kao tehnički direktor, i taj drugi je bio… ne znam koju je istu imao, za personal ili šta ti ja znam. Moj tata je bio više za politiku. I tada su oni potpisali da je cantiere opet vlasništvo Jugoslavije. To je bio jedan veliki dan, to je bio jedan veliki… eto, to su oni koji su kupili taj cantiere